Главна страница
Његова Светост Патријарх

Патријарх московски и целе Русије Кирил


Комуникација Цркве са спољашним светом за њу је посебан и неотуђив део православне мисије. Ова служба није увек директно проповедање Речи Божије. Међутим, милионима људи она помаже да виде православље са различитих становишта и да осете лепоту и снагу Православља.

Основни биографски подаци

1.jpg

Најсветији Патријарх Кирил (световно име Владимир Михајлович Гунђајев) рођен је 20. новембра 1946. године у Лењинграду.

Отац — Гунђајев Михаил Васиљевич, свештеник, упокојио се 1974. године.

Мајка — Гунђајева Раиса Владимировна, професор немачког језика у школи, последње година живота провела као домаћица, упокојила се 1984. године. 

Старији брат — протојереј Николај Гунђајев, професор на Санктпетербуршкој духовној академији, почасни игуман Спасо-Преображенског сабора у Санкт-Петербургу. 

Деда — јереј Василиј Степанович Гунђајев, затвореник Соловецког логора. Због црквене делатности и борбе за реновационизам током 20-их, 30-их и 40-их година био ухапшен и прогнан на робију. 

Након завршетка школе 1965. уписује се на Лењинградски духовни семинар, а затим на Лењинградску духовну академију коју завршава са одличним успехом 1970. године, стекавши звање кандидата богословских наука. 

3. априла 1969. лењинградски и новгородски митрополит Никодим (Ротов) постригао га је у монашчки чин добивши име Кирил. 7. априла рукоположен је у јерођакона, а 1. јуна исте године у јеромонаха. 

Од 1970. до 1971. године предавао је теолошку догму и био помоћник инспектора Лењинградске духовне академије и семинара. Истовремено је био лични секретар лењинградског и новгородског митрополита Никодима и разредни старешина првог разреда Лењинградског духовног семинара. 

12. септембра 1971. рукопроизведен је у чин архимандрита. 

Од 1971. до 1974. био је представник Московске патријаршије при Светском црквеном савету у Женеви.

Од 26. децембра 1974. до 26. децембра 1984. био је ректор Лењинградске духовне академије и семинара (ЛДАиС).

14. марта 1976. хиротонисан је у чин епископа виборгског. 2. септембра 1977. произведен је у чин архиепископа. 

Од 26. децембра 1984. године је архиепископ смоленски и вјаземски.

Од 1986. године именован је за управника парохије Калињинградске области. 

Од 1988. године постаје архиепископ смоленски и калињинградски.

Од 13. новембра 1989. до 2009. године био је председник Одељења за спољне црквене послове, стални члан Светог Синода. 

25. фебруара 1991. год. произведен је у чин митрополита.

Од 6. децембра 2008. год. постављен је за местобљуститеља Патријаршијског престола. 

27. јануара 2009. год. Помесни Сабор Руске православне цркве изабрао га је за Патријарха Московског и целе Русије. 

1. фебруара 2009. године одржала се интронизација Најсветијег Патријарха Кирила. 

Образовање. Рад под духовним окриљем митрополита Никодима (Ротова) 

2.jpg

По завршетку осмог разреда Владимир Гунђајев се запослио у Лењинградској интегрисаној геолошкој експедицији Северозападне управе, где је радио од 1962. до 1965. године као техничар-картограф, комбинујући рад са школом. 

По завршетку школе Владимир је планирао да се 1965. године упише на физички факултет Универзитета у Лењинграду и да се, након високог образовања, посвети свештенству. Међутим, старији брат Николај, који је у то време већ студирао на Лењинградском духовном семинару организовао је сусрет са лењинградским митрополитом Никодимом (Ротовом), који ће одредити судбину будућег патријарха. Митрополит Никодим, поред тога што је био поглавар једне од највећих руских епархија, истовремено је управљао Одељењем за спољне црквене послове Руске цркве, посаветовао га је да се упише на духовни семинар. 

3.jpg

Почетком 1966. године митрополит Никодим је поставио Владимира за личног секретара. Од тада почиње црквена служба В. Гунђајева, чији је списак дужности стално растао. 

3. априла 1969. године митрополит Никодим уводи Владимира у монашки чин, добивши име у част равноапостолног Кирила, словенског просветитеља. На празник Благовести, 7. априла, Никодим га је рукоположио у ђакона, а 1. јуна исте године у јереја. 

Радећи годинама са митрополитом Никодимом, пратећи владику и упознајући се са међународним пословима Руске цркве, учествовао је на заседањима III Свехришћанског конгреса у Прагу, IV скупштине Светског црквеног савета (СЦС) у Упсали (Шведска), централног комитета СЦС-а и омладинске комисије Светске хришћанске конференције. 

Године 1970. јеромонах Кирил завршио је ЛДАиС са одличним успехом, стекавши звање кандидата богословских наука и завршивши осмогодишњи циклус учења за четири године. 

Од 26. децембра 1974. до 26. децембра 1984. био је ректор Лењинградских духовних школ.

Спољноцрквена делатност по завршетку академије 

4.jpg

Године 1971. митрополит Никодим је наложио јеромонаху Кирилу да донесе одлуку о прикључивању духовних школа Руске православне цркве Синдесмосу (енгл. SYNDESMOS), светској федерацији православне омладине. Синдесмос је био основан 1953. по иницијативи православних богослова и црквених делатника, укључујући протојереје Јована Мејендорха и Александра Шмемана, и у почетку је био активан само у Западној Европи и САД-у. Од 1964. у организацију улазе представници православних духовних установа Источне Европе. Духовне школе Московске патријаршије су се укључиле у Синдесмос. Јеромонах Кирил је био изабран за члана извршног одбора Синдесмоса, што је постало његово прво дипломатско послушање. 

12. септембра 1971. године на дан светог Александра Невског јеромонах Кирил је био уведен у чин архимандрита, а 19. октобра исте године Свети Синод га је поставио за представника Московске патријаршије у Светском црквеном савету (СЦС) у Женеви.  

Архимандрит Кирил је активно учествовао у свим догађајима СЦС-а, а од 1975. постаје члан централног и извршног одбора, у чијем раду је учествовао све до 1988. године, не пропустивши ниједно заседање.  У првој половини 70-их архимандрит Кирил је био стални учесник богословских дијалога Руске православне цркве са представницима других конфесија. Три године проведене у Женеви дале су будућем патријарху не само велико искуство у црквено-дипломатској области, него и могућност комуникације са руским свештенством и верујућима у иностранству.

Служба на Смоленско-калињинградској катедри (1985-2009)

5.jpg

Током боравка митрополита Кирила на Смоленско-калињинградској катедри отворено је 166 парохија (94 у Смоленску и областима и 72 у Калињинграду и областима). Обновљено је 52, а изграђен 71 православни храм.

5_2.jpg

Године 1989. отворена је Смоленска богословска школа, промењена 1995. у Смоленски духовни семинар.  

Од 1998. активно ради Интердијецезанска духовна школа, која обучава ученике за управнике црквених хорова, катихете, иконописце и сестре милосрднице. У већини парохија раде недељне школе, постоје православне гимназије и вртићи.   

Од 1992. године у државне школе Смоленске и Калињинградске области уводи се предмет Основе православне културе.

Председник Одељења за спољне црквене послове (ОСЦП) (1989-2009)

6.jpg

Као председник ОСЦП-а бавио се законодавством, представљајући Руску православну цркву у комисијима за израду Закона СССР-а «О слободи мисли и религијским организацијама» од 1. октобра 1990, Закона РСФСР-а «О слободи вероисповести» од 25. октобра 1990. и Федералног закона Руске Федерације «О слободи мисли и о религијским заједницама» од 26. септембра 1997. године.

Учествовао је у многим међународним друштвеним и мировним иницијативама, између осталог у изради позиције цркве и мировним акцијама за време догађаја током августа 1991. и октобра 1993. године. 

Био је један од иницијатора за оснивање Светског руског народног сабора (СРНС) 1993. године. Учествовао је и излагао главне реферате на Саборима (1993-2008). Од избора на Патријаршијски престол (2009) постаје председник СРНС-а.

Као председник Комисије Светог Синода за обнову религиозно-моралног васпитања и доброчинства иницирао је оснивање посебних одсека у оквиру Синода: за религијско образовање, друштвени рад и доброчинство, узајамну сарадњу оружаних снага и надлежних органа за одржавање јавног реда и мира. Аутор је Концепције за ревитализацију доброчинства и религијског образовања, коју је Свети Синод усвојио 30. јануара 1991. године.

Године 1994. разрадио је «Концепцију сарадње Руске православне цркве и оружаних снага » и поднео Светом Синоду на одобрење.

Од 1995. до 2000. водио је припреме плана «Основе социјалне концепције Руске православне цркве », који је представио на јубилејном Архијерејском сабору 2000. године.  

Под руководством митрополита Кирила припремана су и многа друга најважнија основна црквена документа, укључујући и «Основе учења Руске православне цркве о  достојанству, слободи и људским правима».

Активно је учествовао у нормализацији статуса цркве у Естонији. У вези с тим, посетио је Антиохијску и Јерусалимску патријаршију (путовао у Либију, Сирију, Јордан и Израел 1996. године), а такође је учествовао у преговорима са представницима Константинопољске патријаршије у Цириху (Швајцарска) у марту и два пута у априлу 1996. године, у Солуну, Талину и Атини (1996), Одеси (1997), Женеви (1998), у Москви, Женеви и Цириху (2000), у Бечу, Берлину и Цириху (2001), у Москви и Истамбулу (2003). Више пута је посећивао Естонију, где је водио преговоре са представницима владе, члановима парламента и пословним круговима те земље. 

23. децембра 1998. године у ОСЦП-у по иницијативи митрополита Кирила одржан је сусрет поглавара и представника традиционалних руских религијских заједница Руске православне цркве, следбеника ислама, јудаизма и будизма, на којем је донета одлука о формирању Међурелигијског савета Русије са секретаријатом и његовим сталним члановима. За пет чланова президијума изабрани су: митрополит Кирил, врховни муфтија Талгат Таџудин, муфтија Р. Гајнудин, главни рабин Русије Адолф Шајевич и пандито хамбо лама Дамба Ајушејев.

Активно је учествовао у мировним акцијама по Југославији. За време рата више пута је посећивао Београд, преговарао са Владом те земље, иницирао оснивање неформалне међународне хришћанске миротворне групе за Југославију (Беч, мај 1999) и сазвао међународну међухришћанску конференцију на тему «Европа после косовске кризе: даље активности Цркава» у Ослу (Норвешка) новембра 1999. године.

Био је главни предавач на Парламентарним саслушањима посвећеним «Основама социјалне концепције Руске православне цркве» (Москва, 2001) и темама: «Религија и здравље» (Москва, 2003), «Усавршавање закона о слободи мисли и о друштвеним заједницама: пракса, проблеми у примени и путеви решења» (Москва, 2004).

Године 2002. иступио је као иницијатор дијалога са европским организацијама у Бриселу и оснивања представништва Руске православне цркве у међународним европским организацијама.

Сарадња са помесним Православним црквама на месту председника ОСЦП-а

7.jpg

Митрополит Кирил је уложио много напора у развој билатералних односа Руске цркве са сваком помесном Православном црквом.

Био је први представник Руске православне цркве у «Синдесмосу» — светској федерацији православне омладине. Од 1971. до 1977. био је члан извршног одбора «Синдесмоса»; учесник VIII (Бостон, 1971), IX (Женева, 1977), Х (Финска, 1980) и XIV (Москва, 1992) Генералног заседања те организације; учесник првог Предсаборног свеправославног савета (Шамбези, 1976) и Међуправославне комисије за израду Светог и Великог Сабора Источне православне цркве (Шамбези, 1993, 1999); главни предавач на православним консултацијама «Основно схватање и виђење СЦС-а» (Шамбези, 1995); учесник Свеправославних консултација у домену екуменизма (Солун, 1998) и Сабрања поглавара помесних православних цркава ради залечења бугарског црквеног раскола (Софија, 1998); учесник свеправославног светковања 2000 година хришћанства у Витлејему (7.01.2000); учесник преговора између Московске и Константинопољске патријаршије (Истамбул, 1977, Женева, 1978, Истамбул 1990, Москва, 1991, Истамбул, 1993) и редовних консултација по текућим проблемима међу двема Црквама; водио је разговоре са Цариградском православном црквом по питању Естоније и са Румунском православном црквом услед проблема Бесарабијске митрополије у Молдавији (два пута 1997. у Женеви, а у Кишињеву 1999).

Године 2005. у својству предводника делегације Руске православне цркве учествовао је у интронизацији јерусалимског патријарха Теофила III. 

У својству председника ОСЦП-а у саставу званичних делегација посетио је све Православне помесне цркве, између осталог, пратио је Најсветијег Патријарха Пимена и Најсветијег Патријарха Алексија II на њиховим путовањима у иностранство. 

Међухришћански односи и сарадња на месту председника ОСЦП-а

Патриарх Кирилл

Током 90-их година ХХ в. митрополит Кирил и ОСЦП радили су на новој стратегији изградње односа са инословенским светом, која је била одобрена на јубилејном Архијерејском сабору 2000. године. Задатак православних хришћана представља опоравак јединства Васељенске цркве на основама нетакнуте истине, тј. Православља. 

Дијалог Руске православне цркве са инословенима вођен је у неколико праваца. Прво: изучавање проблема богословског карактера у којима Руска православна црква наступа као чувар апостолског и светоотачког Предања православне цркве, учења Васељенских и Помесних сабора. Друго: заједнички рад у области служења друштву, тамо «где не долази до противречности вероучења и духовне праксе... у оном обиму и облику који Црква сматра да је најпогоднији за одређени тренутак». Треће: безусловно одбацивање прозелитизма од стране традиционалних конфесија и недозвољавање сектама да обављају мисионарске делатности.

8_2.jpg

Током 2000-их година пажња је била усмерена на заједничко сведочење хришћанских основа европских цивилизација, очување мира, заштиту хришћанских права и њихових моралних начела итд. То су приниципи који су одређивали многострану богословску и црквено-дипломатску делатност ОСЦП-а и његовог председника у дијалозима са инословенским светом, како у билатералним односима, тако и у раду међухришћанских организација. 

Интронизација патријарха 

9.jpg

5. децембра 2008. године у 80-ој години живота упокојио се Патријарх московски и целе Русије Алексиј II, који је био на престолу Руске цркве више од 18 година. Избор чувара Патријаршијског престола митрополита Кирила, између осталог, био је проузрокован и његовом делатношћу на месту председника ОСЦП-а, личним управљањем најсложенијим правцима у односима Цркве са спољним светом током целог периода службе Најсветијег Патријарха Алексија II.

Будући патријарх Кирил овако је окарактерисао Првосвештеничку службу свог претходника: 

 «Преосвећени Владика је прихватио Цркву ослабљену деценијским прогонима и угнетавањима... У исто време се наша земља налазила у великим историјским изазовима, које је слаба Руска црква морала да прихвати, да не би изгубила свој народ, да му помогне да сачува веру. И, данас, Најсветији Патријарх, стојећи пред лицем Божјим, може да каже да нам је оставио потпуно другачију Цркву. То више није немоћна, слаба Црква... Зато што Црква стоји заједно са својим народом, зато што је духовно проникло у материјално и зато што је милион људи схватило да без Бога и Његове правде не може бити ни људске правде. Преосвећени Владика је схватио да је Руска православна црква једина која чува традиције, сећање и вредности Свете Русије.»

9. децембра митрополит Кирил са епископима је служио Свету литургију у храму Христа Спаситеља. Након завршетка литургије, уследило је опело Патријарху Алексију II, које је предводио Цариградски патријарх Вартоломеј. У опелу су учествовали поглавари грузинске, румунске, грчке, албанске цркве, Цркве чешких земаља и Словачке и поглавари свих помесних Православних цркава, јерарси Руске православне цркве, бројни почасни гости, међу којима су били председник Русије Д. А. Медведев и премијер Руске Федерације В. В. Путин, председници Белорусије, Молдавије, Јерменије, челници дипломатских представништава десетина држава. Говорећи о свом претходнику на опелу, митрополит Кирил је посебно истакао јединство православних народа, који су под окриљем Руске цркве. 

Избор 16. Патријарха московског и целе Русије протекао је у условима невиђене отворености. Током целог периода између упокојења Патријарха Алексија II и избора митрополита Кирила на Патријаршијски престол у медијима се водила жива дискусија око избора. Архијерејски и Помесни сабор је показао да је митрополит Кирил једини архијереј способан да уједини апсолутну већину епископата, свештенства, монаштва и мирјана Руске православне цркве. После молебана захвалности у поздравном говору митрополит Кирил, новоизабрани патријарх, рекао је:

1. фебруара 2009. године у саборном храму Христа Спаситеља у Москви одржала се интронизација митрополита Кирила на престол Патријарха Москве и целе Русије. 

«Са смирењем и апсолутним поимањем одговорности примам овај жреб Божији којим сам одабран да служим као Патријарх, - рекао је Најсветији Патријарх Кирил тога дана. – Служба је велика. Одговорна. Али у центру службе стоји Крст Господњи, Крст таквих размера које су познате и које може да осети само онај који га носи... Патријарси носе тај крст, иако је он претежак за једног човека. Они га носе зато што га заједно са њим носе и архипастири, пастири, народ Божији. Сама Црква носи тај Крст заједно са Патријархом».


Патријаршијска служба

Међуправославни односи

Од самог почетка своје службе Најсветији Патријарх московски и целе Русије Кирил уочио је најважније задатке у области међуправославних односа и подршке братског општења унутар породице помесних Православних цркава. 

Током протеклих година Његова Светост посетио је следеће помесне Православне цркве: Цариградску (2009, 2014, 2018), Александријску (2010), Антиохијску (2011), Јерусалимску (2012), Српску (2013, 2014), Румунску (2017), Бугарску (2012, 2018), Кипарску (2012), Грчку (2013), Албанску (2018), Пољску (2012). Такође, два пута је био на Светој Гори – 2013. године као ходочасник и 2016. године, када је предводио свечаности у Пантелејмоновом манастиру поводом хиљадугодишњег руског присуства на Светој Гори. 

Најсветији Патријарх Кирил званично се састао са патријарсима свих помесних Православних цркава:

  • Цариградским (Истамбул, 2009; Москва, 2010; Подгорица (Црна Гора), 2013; Истамбул, 2014; Шамбези, 2016; Истамбул, 2018),

  • Александријским (Москва, 2009; Александрија, 2010; Москва, Геленџик, 2012; Москва, 2013, 2015, 2016, 2017. и 2018. године),

  • Антиохијским (Дамаск, 2011; Москва, 2014, 2015. и 2017. године),

  • Јерусалимским (Астана, Иерусалим, 2012; Москва, Сочи, 2013; Москва, 2016. и 2017. године),

  • Грузијским (Баку, 2009; Кијев, Москва, 2011; Москва, 2013. и 2016. године),

  • Српским (Москва, Београд, 2013; Београд, 2014; Лондон, Москва, 2016, 2017. и 2018. године),

  • Румунским (Букурешт, Москва, 2017),

  • Бугарским (Софија, 2012; Москва, 2013, 2014. и 2016. године; Софија, 2018),

  • Кипарским (Москва, 2011; Никосија, 2012; Москва, 2013, 2016. и 2017. године),

  • Грчким (Москва, 2012; Атина, 2013),

  • Албанским (Москва, 2009, 2016. и 2017. године; Тирана, 2018),

  • Пољским (Москва, 2011; Варшава, 2012; Москва, 2013, 2016. и 2017. године),

  • Православне Цркве чешких земаља и Словачке (Москва, 2009, 2011, 2012, 2016. двапут и 2017. године),

  • Православне цркве у Америци (Москва, 2009, 2011, 2013, 2014, 2016. и 2017. године).

У годинама службе Најсветијег Патријарха Кирила настављена је припрема за Свеправославни сабор, коју је започео још пре пола века, 1961. године, Први свеправославни савет на острву Родос. 

На крају припремних заседања донета је одлука да се Сабор одржи уз учешће свих општепризнатих помесних Православних цркава у јуну 2016. године. Међутим, недуго пре тог датума, низ помесних Православних цркава је отказао учешће у Светом и Великом сабору православне цркве. Због тога је Руска православна црква иступила са иницијативом да се у неколико дана до планираног заседања одрже хитне међуправославне консултације, али је тај предлог одбио цариградски патријарх. 

Анализиравши ситуацију, Свети Синод Руске православне цркве прихватио је предлог Антиохијске, Грузијске, Српске и Бугарске цркве да се датум одржавања Свеправославног сабора помери. Ипак, од 18. до 26. јуна 2016. године на острву Крит одржан је Сабор на коме су учествовале делегације десет помесних Православних цркава. Антиохијска, Руска, Грузијска и Бугарска православна црква нису учествовале. Оцењујући резултате Сабора, учесници заседања Светог Синода Руске православне цркве истакли су да је основу свеправославне сарадње током читавог саборног процеса чинио принцип консензуса, и да спровођење Сабора без сагласности низа аутокефалних православних цркава нарушава тај принцип, због чега се Сабор на Криту не може посматрати као Свеправославни, нити да документа усвојена том приликом изражавају свеправославни консензус.  

На заседањима патријарха православних цркава у оквиру предсаборног процеса цариградски патријарх Вартоломеј је обећао да неће предузети никакве кораке којима би легализовао раскол у Украјини. Управо на Сабору патријарха у Шамбезију (јануар 2016. године) патријарх Вартоломеј у присуству патријарха и поглавара свих општепризнатих аутокефалних цркава изјављује да признаје митрополита кијевског и целе Украјине Онуфрија за јединог канонског патријарха православне цркве у Украјини. 

Међутим, у стварности цариградски патријарх обавља активности директно усмерене на рушење јединства Руске православне цркве. Без обзира на све напоре да се обнови братски дијалог које је уложио Најсветији Патријарх Кирил, дошавши у Истамбул 31. августа 2018. године код патријарха Вартоломеја, како би детаљно разјаснили ситуацију у Украјини и могуће последице антиканонског мешања Цариграда, већ у септембру је уследило именовање «егзарха» цариградског престола у Кијеву. То је постало грубо кршење црквених канона, а Свети Синод Руске православне цркве је одговорио следећом оценом – престало је помињање имена цариградског патријарха у богослужењима Руске православне цркве и обустављено је служење Свете Литургије са јерарсима Цариградске патријаршије. Свети Синод је благословио узношење усрдних молитви током Литургије за јединство Светог Православља у свим храмовима Руске православне цркве.

11. октобра  2018. године Цариградска патријаршија саопштила је следеће одлуке које је усвојио њен Синод: «дати аутокефалност Украјинској цркви», мада канонска украјинска православна црква то није тражила; «вратити» у свештенички чин вође украјинског раскола, «укинути» све канонске забране које су им наметнуте и све њих и њихове следбенике без изузетка примити у «црквену заједницу»; «укинути» саборну одлуку о преласку Кијевске митрополије у састав Московске патријаршије потписану пре 332 године; отворити «ставропигије» у Кијеву. Упркос лицемерном позиву Цариграда за «уздржавање» од напада на храмове и насиље «ради мира и љубави», притисак који трпе епископи, свештеници, монаси и мирјани украјинске православне цркве који не желе да учествују у антиканонским поступцима у стварности је непрестано растао.

У тим условима Свети Синод Руске православне цркве на челу са Најсветијим Патријархом Кирилом на заседању у Минску 15. октобра 2018. године био је принуђен да усвоји једину могућу одлуку: «Услед континуираних антиканонских поступака Цариградске патријаршије, онемогућити даље саучествовање у Евхаристији».

15. децембра 2018. године у Кијеву се одржао тзв. «ујединитељски сабор», чији президијум су чинили јерарх цариградске цркве и тадашњи председник Украјине П. Порошенко. Резултат тог заседања био је формирање нове структуре од неколико расколничких организација под називом «Православна црква Украјине» којој је 6. јануара 2019. године патријарх Вартоломеј дао «томос аутокефалије».

Одлуке усвојене од стране Цариграда нису подржале друге помесне Православне цркве. Међутим, након неког времена, под притиском Цариградске патријаршије, три цркве – Грчка (октобар 2019. године), Александријска (новембар 2019. године) и Кипарска (октобар 2020. године) изразиле су спремност да помињу вођу украјинских расколника Епифанија Думенка као поглавара «Украјинске цркве». У вези с тим, Свети Синод Руске православне цркве је одлучио да искључи из диптиха помињања током богослужења александријског патријарха Теодора, архиепископа кипранског Хризостома и архиепископа атинског и целе Грчке Јеронима, да обустави Евхаристију са њима и јерарсима цркава које ће се молити заједно са расколницима. 

У разговорима са патријарсима и поглаварима помесних Православних цркава и у јавним говорима Најсветији Патријарх московски и целе Русије Кирил неуморно позива на очување канонског поретка црквеног живота и наглашава потребу за саборним дискусијама и решавањем текућих проблема. 

Најсветији Патријарх московски и целе Русије Кирил и Свети Синод подржали су иницијативу Блаженог патријарха јерусалимског да се одржи братско заседање патријарха помесних Православних цркава у Аману (Јордан) са циљем диксусије о ситуацији у православном свету. 26. фебруара 2020. године учествовале су делегације: Јерусалимске православне цркве коју је предводио Блажени патријарх јерусалимски Теофил III, Руске православне цркве коју је предводио Најсветији Патријарх московски и целе Русије Кирил, Српске православне цркве коју је предводио патријарх српски Иринеј, Румунске православне цркве коју је предводио митрополит Тирговиштски Нифон, Пољске православне цркве коју је предводио архиепископ љублински и холмски Авелеј и Православне цркве чешких земаља и Словачке коју је предводио Блажени митрополит чешких земаља и Словачке Растислав. Претпоставља се да «аманска форма» у будућности може да постане платформа за решавање ове проблематике. 

У билатералним односима са помесним Православним црквама Најсветији Патријарх московски и целе Русије тежи и развија међуцрквене односе заједничким залагањем за очување православног јединства и сведочанства истине Православља у свету, по потреби братски помаже. Уз учешће Руске цркве и захваљујући средствима руских донатора у Маљулу су обновљени зидови манастира Антиохијске патријаршије оштећени током сиријског рата и обновљена је болница Антиохијске православне цркве «Аљ-Хосн». Поред тога, уз финансијску подршку Руске државе и сарадњу Руске православне цркве, храм Светог Саве саграђен у Београду украшен је уникатним мозаицима. 

Међухришћански односи 

Главне теме сарадње са инословенским црквама и основни правци које је поставио митрополит Кирил још док је био на челу ОСЦП-а јесу заштита хришћанских духовно-моралних вредности у друштву, заштита хришћанских права на целом свету, нарочито у земљама које су погођене оружаним сукобима и грађанским нередом.  

Током ових година Најсветији Патријарх Кирил је обавио сусрете са следећим поглаварима инословенских цркава: врховним патријархом и католикосом свих Јермена (Москва, 2009, 2010, 2013, 2014, 2016, 2017. и 2019. године); Најсветијим патријархом коптске цркве (Александрија, 2010; Москва, 2014. и 2017. год. два пута); маронитским патријархом (Либан, 2011; Москва, 2013); патријархом католикосом асиријске источне цркве (Москва, 2014); католикосом Истока и митрополитом маланкарским (Москва, 2019); католикосом патријархом киликијским који је поглавар јерменске католичке цркве (Москва, 2015); патријархом сиријске ортодоксне цркве (Москва, 2015); римским папом Франциском (Хавана, 2016); архиепископом кентерберијским (2016. и 2017. године); патријархом католикосом етиопијске цркве (Москва, 2018); примасом јевангелистичко-лутеранске цркве архиепископом Туркуа и целе Финске (Москва, 2012. и 2014. године, Санкт-Петербург, 2018; Москва, 2019).

Такође су се одржавала заседања са председником Комисије за екуменизам и дијалог Италијанске епископске конференције (2009. године), председником Светског црквеног савета Азије (2009. године), генералним секретаром Светског цркавеног савета (Москва 2010, 2014, 2015. и 2019. године), председником Светске баптистичке алијансе (2012), члановима президијума Пољске католичке епископске конференције (2012), делегацијом Националног савета цркава Кореје (2013), председником Јевангелистичке асоцијације Билија Грема (Москва, 2015. и 2019. године), делегацијом Англиканске цркве у Северној Америци (Москва, 2015) и др.

Регуларно се одвијају заседања Хришћанског међуконфесионалног консултативног комитета, који чине представници Руске православне цркве, Римскокатоличке цркве, Јерменске апостолске цркве, староверци, лутеранске, баптистичке, пентекосталне и адвентистичке заједнице и организације Азербејџана, Јерменије, Белорусије, Грузије, Казахстана, Киргизије, Летоније, Литваније, Молдавије, Русије, Таџикистана, Туркменистана, Узбекистана, Украјине, Естоније.

Међурелигијски односи

Према убеђењу Најсветијег Патријарха Кирила у савременом свету међурелигијски дијалог «мора да постане важан део заједничких напора, усмерених на изградњу мирних и праведних односа међу народима, људима различитих религија и националности, различитих политичких усмерења и погледа».

Патријарх Кирил 2009. године постаје сапредседавајући у Међурелигијском савету земаља ЗНД-а.  У Бакуу је 2010. године одржан Светски самит религијских поглавара у којем су учествовали водећи представници светских религија и европских социјално-политичких структура. У мају 2012. патријарх Кирил је учествовао у IV Скупу лидера светских и традиционалних религија у Астани. На скупу је био оформљен Светски савет религијских лидера у чији састав је ушао и Најсветији Патријарх Кирил. 

Сарадња Руске православне цркве са другим традиционалним религијама наше земље остварује се константно у оквиру Међурелигијског савета Русије (МСР). МСР је заузимао исти став као традиционалне религије Русије у оквиру актуелних тема, као што су: заштита права породице и детета, противљење абортусима, утврђивање традиционалних породичних вредности, миграције, ограничавање бизниса игара и коцкања, борба са трговином дрогом, ширење екстремизма религијског кода, подстицање мржње на етноконфесионалној основи, очување правног поретка, концепција слободе и људских права, вређање верских осећања људи и др. 

Један од најважнијих праваца делатности Међурелигијског савета Русије у протеклој деценији била је помоћ развоју технолошког образовања и науке. Управо захваљујући ставовима лидера традиционалних религија, које су исказали у оквиру МСР-а, умногоме смо успели да остваримо кључан напредак у овој области. Захваљујући томе сада се бране докторске дисертације из теологије, а увођење теологије у специјалистичке студије још више је подстакло развој ове дисциплине у систему високог образовања. 

Московска патријаршија је минулих година активно одржавала контакте са иностраним религијским организацијама и развијала већ постојеће. На пример, током Заједничке руско-иранске комисије за дијалог «Православље-Ислам», коју су започели Најсветији Патријарх Кирил (тада митрополит смоленски и калињинградски) и ајатолах Мухамед Али Тасхири још 1995. године разговарало се о питањима религија, екстремизма и тероризма, људских права, екологије, религиозне етике и др. 

Представници Руске православне цркве регуларно учествују у великим међурелигијским догађајима, што сведочи о високом ауторитету који има Московска патријаршија међу нехришћанским религијским заједницама. Током протеклих година сличне конференције су биле одржане у Египту, Мароку, Јордану, Ираку, Азербејџану и другим земљама. Од 2011. године Руска православна црква развија међусобне односе са Турском канцеларијом за верска питања због чега је била формирана специјална радна група. 

Представници Руске православне цркве стално учествују на Скуповима лидера светских и традиционалних религија који се одржавају у Астани. Године 2012. године на IV Скупу лично је учествовао Најсветији Патријарх Кирил. 

Важно место у међурелигијском дијалогу заузимају лични контакти лидера традиционалних религија. Од 2009. године Најсветији Патријарх Кирил више пута се сусретао са ауторитетима, као што су: врховни имам исламског универзитета «Аљ-Азхар», главни рабин Израела, председник Турске канцеларије за верска питања, врховни муфтија Сирије, председник Кавкаске муслиманске канцеларије. 

Московска патријаршија активно брани норме традиционалних вредности и брака у билатералним односима са различитим религијама и религијским организацијама, као што су Светска конференција религија за мир и Европски савет религијских лидера. 

Уз учешће Најсветијег Патријарха Кирила 2010. и 2019. године одржали су се Светски самити религијских лидера у Бакуу. 

Патријарх Руске православне цркве такође је учествовао на састанцима председника Русије са учесницима Групе највишег нивоа међурелигијског дијалога уз генералног директора ЈУНЕСКО-а (Москва, 2009); састанку учесника Групе највишег нивоа међурелигијског дијалога уз генералног директора ЈУНЕСКО-а (Москва, 2009); састанку групе религијских лидера највишег нивоа у партнерству са ЈУНЕСКО-м (Баку, 2010); трилатералном сусрету са представницама Кавкаске муслиманске канцеларије и врховним патријархом и католикосом свих Јермена (Баку, 2010; Јереван, 2011; Москва, 2017); Европском савету религијских лидера (ЕСРЛ) (Москва, 2011); састанку премијера В. В. Путина са шефовима и представницима религијских и друштвених организација и национално-културних аутономија (Москва, 2011); заседању президијума Међурелигијског савета ЗНД-а, на којем је и говорио (Јереван, 2011); састанку премијера Русије В. В. Путина са руководиоцима традиционалних религијских друштава Русије (Москва, 2012); заседању Међурелигијског савета ЗНД-а (Баку, 2010); заседању президијума Међурелигијског савета Русије (Москва, 2010, 2013. и 2017. године два пута); заједничком заседању Међурелигијског савета Русије и Хришћанског међуконфесионалног консултативног комитета (Москва, 2020).

Организовани су састанци Најсветијег Патријарха са руководиоцем Кавкаске муслиманске канцеларије шејх ул исламом Алахшукјуром Пашазаде (Баку, 2009; Москва, 2010, 2011); Астана, 2012; Москва, 2014, 2015, 2016, 2017. и 2019. године); врховним муфтијом Сирије (Дамаск, 2011; Москва, 2014) и министром вакуфа Сиријске арапске републике (Дамаск, 2011; Москва, 2017); врховним муфтијом Казахстана (Астана, 2012); врховним муфтијом Киргизије (Бишкек, 2017); руководиоцем Духовне управе муслимана Узбекистана (Ташкент, 2017); врховним рабинима Израела (Израел, 2012); муфтијама региона који чине део Северо-Кавкаског федералног округа, а који су потписали Заједничку декларацију (Кисловодск, 2012); руководиоцем Централне духовне управе муслимана Русије (Уфа, 2016); руководиоцем Духовне управе муслимана Републике Татарстан (Казањ, 2016); главним рабином Русије (Москва, 2010, 2016. и 2017. године); са руководиоцем фондације «Позив савести» рабином Артуром Шнајером (Москва, 2017); генералним секретаром Светске исламске лиге (Москва 2019).

Такође су се организовали састанци Најсветијег Патријарха Кирила са руководиоцем Турске канцеларије за верска питања (Анкара, 2009; Москва, 2014), руководиоцем канцеларије за верска питања Кабинета министра Републике Узбекистан (Ташкент, 2017), руководиоцем Државне канцеларије КНР за верска питања (Москва, 2014), председником Федерације јеврејских заједница Русије (Москва, 2016), ајатолахом — саветником врховног вође Ирана и руководиоцем Организације ислама и културних веза Ирана (Москва, 2016).

Помагање прогоњеним хришћанима 

Московска патријаршија није равнодушна ни према тешким искушењима у које западају хришћани на Блиском Истоку и у Северној Африци, као и у другим деловима света. Руска православна црква увек где је могуће ставља акценат на заштиту права хришћана, који страдају од стране екстремиста и терориста. Она је говорила о проблемима прогона и у Уједињеним нацијама, Европском парламенту, ОЕПС-у и на Светским конференцијама религија за мир (СКРМ). Говори представника Руске цркве на тему ухођења и дискриминације хришћана чули су се на највећим форумима и округлим столовима: у САД-у, Грчкој, Либану, Јордану, Јерменији, Мађарској, Албанији, Лихтеншајну и другим земљама. По иницијативи Московске патријаршије тема «заштита хришћана од прогона» чини део закључних докумената међународних конференција. 

Најсветији патријарх Кирил је слао председницима писма-молбе помиловања оних хришћана којима је претила смртна казна. Ниједан од њих није био кажњен, а неки су помиловани и пуштени на слободу. 

Године 2015. по инцијативи Московске патријаршије, Ватикана, Русије и Либана 65 земаља света прихватиле су у Савету за људска права УН молбу да се подрже права блискоисточних хришћана, што је чинило прави пробој у информационој блокади овог проблема. Недуго после састанка патријарха Кирила са римским папом Франциском у престоници Кубе 2016. године, геноцид над хришћанима у САД-у је био званично признат. 

Руска православна црква непрестано отвара проблем прогона хришћана у дијалозима са муслиманским и јудејским заједницама. Тако је било и у дијалозима са Организацијом исламске сарадње и исламским лидерима Египта, Ирака, Сирије, Марока, Ирана, Азербејџана и Турске.  

Недуго након заједничког обраћања патријарха Кирила и римског папе Франциска 2016. године трагедију хришћана у Сирији на Западу су отворено почели да називају геноцидом. Такве изјаве су дали Државни секретаријат и Конгрес САД-а. 

Конкретан корак у православно-католичкој сарадњи у овој области била је посета групе представника Руске православне цркве и Римске католичке цркве у Либан и Сирију у априлу 2016. године. Спроведене консултације са поглаварима локалних конфесија треба да послуже као основа за разраду даљих заједничких пројеката, усмерених на подршку браће и сестара који трпе невољу. 

Поред тога, следећи позив са заседања у Хавани, 2017. године православци и католици су организовали низ заједничких манифестација ради заштите блискоисточних хришћана. Тако је у јануару 2017. године у Паризу одржан V Европски православно-католички форум посвећен терористичким претњама, директно повезаним са ситуацијом на Блиском Истоку, који су данас захватили милионе људи по целом свету. 

Важан догађај је био Светски самит заштите прогоњених хришћана, који се одржао у мају 2017. године у Вашингтону, престоници САД-а, и који је окупио 600 делегата из 136 земаља. Самит је био организован захваљујући заједничкој иницијативи Руске православне цркве и Јевангелистичке асоцијације Билија Грема. Представници помесних Православних цркава, Римскокатоличке цркве, разних протестантских конфесија, као и Древних источних (оријенталних) цркава били су позвани да учествују. 

12. фебруара 2018. године у Аустрији се одржала међународна конференција посвећена положају хришћана на Блиском истоку, где је представљен читав каталог порушених хришћанских храмова, који су заједно припремили ОСЦП и католичке организације «Помоћ Цркви у невољи». 

У новембру 2018. године делегација Савета лидера хришћанских цркава Ирака посетила је Русију и срела се са Најсветијим Патријархом московским и целе Русије Кирилом. Ова посета и састанци одржани током ње имају за циљ даље развијање сарадње између Руске православне цркве и верских заједница Ирака. Она се остварује кроз напор Московске патријаршије да пружи подршку хришћанима и другим верским заједницама које страдају на Блиском Истоку. 

Доброчинство

Доброчинство је још једна изузетно важна грана делатности Руске православне цркве у дијалогу са другим хришћанским црквама и религијским заједницама. 

Најсветији Патријарх Кирил, Одељење за спољне црквене послове и друге структуре, по налогу Кирила, нарочиту пажњу су поклањали темама успостављања мира, повратка избеглица и стварања мирног живота у Сирији. 

Године 2017. уз благослов Најсветијег Патријарха Кирила у оквиру Савета за сарадњу са религијским заједницама при председништву Русије формирана је Међурелигијска радна група за указивање помоћи становништву Сирије, коју су чинили представници хришћанских и муслиманских заједница Русије и мноштво друштвених организација. У фебруару 2018. године делегација Међурелигијске радне групе овог Савета спровела је акцију пружања помоћи сиријском народу, једину те врсте по обиму истовремено указане помоћи. 

Акција се спроводила уз благослов Најсветијег Патријарха московског и целе Русије Кирила. Већи део средстава скупљених као помоћ био је лични допринос Његове Светости, који је водио пројекат. Хришћани и муслимани Сирије и Русије су заједнички делили помоћ сиријским храмовима и џамијама. Поред тога, у оквиру рада групе успела је обнова и опремање школе за почетак школске године у дамаској области Барза. 

Састанак поглавара и високих представника религијских заједница Сирије и Русије који је одржан у новембру 2018. године био је јединствен у погледу састава учесника сиријске стране. Манифестација се одржала уз благослов Најсветијег Патријарха московског и целе Русије Кирила и била је посвећена посети представника ОСЦП-а Дамаску. Циљ састанка представљала је дискусија око даље сарадње између хришћана и муслимана Русије и Сирије у оквиру пружања помоћи страдалном сиријском народу. Посматрајући састав учесника обе стране, овај догађај је без преседана. У поздравном говору Блажени патријарх велике Антиохије и целог Истока Јован X изрекао је дубоку захвалност Најсветијем Патријарху Москве и целе Русије Кирилу за рад који обавља Руска православна црква у оквиру помагања Сирији. 

Од самог почетка сукоба у Нагорном Карабаху који трају већ трећу деценију Руска православна црква чини све што је у њеној моћи да заједно са религијским поглаварима Јерменије и Азербејџана учествује у успостављању мира на тој многострадалној земљи. У вези с тим, већ постоји облик трилатералних сусрета врховног патријарха католикса свих Јермена, поглавара Кавкаске муслиманске канцеларије и патријарха московског и целе Русије. Захваљујући оваквом облику рада, стране су успеле у томе да конфронтација у Нагорно Карабаху не добије карактер међурелигијског сукоба. 

У јесен 2020. године поводом наглог погоршавања ситуације у региону и распламсаног оружаног сукоба Најсветији Патријарх московски и целе Русије Кирил два пута је позивао на обустављање крвопролића и мирно решавање постојећих проблема. 

Хришћанске вредности и друштвени морал 

Од момента када је ступио на Патријаршијски престол Најсветији Патријарх Кирил на састанцима са поглаварима и високим представницима страних земаља, вођама дипломатских мисија у Москви, руководиоцима међународних организација посебну пажњу посвећује разговорима о актуелним савременим питањима. Говорећи о ситуацији на Блиском Истоку, наглашава да је неопходно консолидовати напоре међународне заједнице у погледу обнове порушених храмова и светиња током рата, као и инфраструктуре неопходне за људски живот.  

Патријарх Руске цркве велики значај придаје решавању проблема деградације моралних хришћанских норми и вредности у земљама Старог и Новог света. Данас се тежи ка томе да се хришћански морал убрзано истисне из живота западног друштва. Најсветији Патријарх Кирил истиче да идеолози секуларизма све више хришћанству додељују место историјске реликвије која, по њиховом мишљењу, не треба значајно да утиче на савремене друштвене процесе.

Најсветији Патријарх сматра да основни правци заједничког деловања Цркве, политичких и друштвених снага морају да буду: рад на јачању институције породице и васпитању млађих генерација у духу хришћанске традиције, подржавању вредности људског живота од момента зачећа до природне смрти, популаризацији здравог начина живота, одговорном односу према средини који нас окружује. 

Успостављање јединства унутар помесне Руске православне цркве после потреса у XX веку

У XX веку тешкоће грађанског рата и сложена политичка ситуација у Русији довели су до привременог неприродног удаљавања већег дела заграничних хијерархија Руске цркве од ње. То удаљавање је у већој мери било залечено 2007. године уједињењем са Руском заграничном црквом. Велики допринос у тој припреми дао је Најсветији Патријарх Кирил, у то време митрополит смоленски и калињинградски, поглавар Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије. 

Присаједињење Архиепископије западноевропских парохија руске традиције Руској православној цркви у 2019. години било је следећи корак у залечењу подела XX века.

28. септембра 2019. године пастирски сабор свештенства Архиепископије западноевропских парохија руске традиције већином гласова је прихватио одлуку о молби да се канонски присаједини Московској патријаршији. Одлука је била прихваћена у виду наредбе за распуштање Архиепископије коју 27. новембра 2018. године усваја Синод Цариградске патријаршије. Свети Синод Руске православне цркве 7. октобра 2019. године је одлучио да призна јурисдикцију Московске патријаршије свештенству и парохијама Архиепископије који су изразили такву жељу. 

3. новембра на Светој Литургији у саборном храму Христа Спаситеља у Москви Најсветији Патријарх московски и целе Русије Кирил уручио је архиепископу (сада митрополиту) дубнинском Јовану Патријаршијску и синодску повељу о обнављању јединства Архиепископије западноевропских парохија руске традиције са Руском православном црквом.  

Након завршетка Литургије Преосвећени Владика је рекао: «Данас је у нашој Цркви опет празник: вратиле су нам се Архиепископије западноевропских парохија руске традиције које предводи високопреосвећени владика дубнински Јован, у чијој основи су заједнице које су привремено напустиле нашу јурисдикцију пре 88 година. И у томе, такође, видим победу истине и љубави Христове».

Црквено-државни односи у земљама у којима је присутна Руска православна црква

Како је истакнуто у говору Најсветијег Патријарха Кирила на Архијерејском сабору 2017. године «делатност Руске православне цркве има изразито наднационални карактер». То се, на пример, одражава у томе што «она не остварује своју службу у једној држави и чува један народ или ентос, него њена канонска брига обухвата више од 15 различитих држава».

Независно од националне припадности у свакој држави ахипастири, свештеници и мирјани моле се за мир и добробит државе у којој живе и труде се на њену општу корист. 

Успоставља се дијалог о питањима међунационалних и међурелигијских односа на територији канонске одговорности Московске патријаршије, супротстављања екстремизму, морала у медијима, заштити породице и појединца у контексту проблема малолетничке деликвенције, електронске контроле итд.

Ситуација у Украјини је постала најозбиљнији изазов у области црквено-друштвених односа. Заоштравање политичке ситуације од 2014. године, јачање притиска на канонску Украјинску православну цркву од стране власти, украјински ракол и радикална политичка моћ, а затим и незаконито уплитање Цариграда на територији Украјинске православне цркве, које се окончало пружањем тзв. «аутокефалности», настале од расколника псеудоцрквене структуре – све је довело до бројних чињеница дискриминације канонске Цркве, кршења права њених верника, заузимања храмова, подгрејавања међуконфесионалне мржње. Упркос томе, Украјинска православна црква представља пример унутрашњег јединства и у условима грађанског сукоба остаје готово једина друштвена моћ која чува мир, не идентификујући се ни са једном од зараћених страна. 

Уз благослов Најсветијег Патријарха Кирила у свим храмовима Руске православне цркве узноси се посебна молитва за мир и завршетак међусобних сукоба у Украјини. 

Посете у иностранство и сусрети са шефовима страних држава 

Традиционалне вредности, права и слобода хришћана су важан садржај састанака Најсветијег Патријарха Кирила са политичарима, шефовима држава и међународних организација. 

Важан део међународне делатности патријарха Кирила чине његови директни разговори и сусрети са шефовима држава и међународних организација на којима заступа став Руске православне цркве и целог Православља у актуелним проблемима развоја човечанства, бранећи православну позицију у процесима који се одвијају у разним земљама и заједницама држава, предузима конкретне дипломатске снаге у заштити права, а често и самог живота хришћана. 

Откако је поглавар Руске православне цркве Најсветији Патријарх Кирил је обавио 46 званичних посета у 30 земаља: Азербејџан (2009, 2010), Албанију (2018), Јерменију (2010, 2011), Белорусију (2009, 2012, 2013, 2015. и 2018. године), Бугарску (2012. и 2018. године), Бразилију (2016), Велику Британију (2016), Грчку (2013), Египат (2010), Израел (2012), Јордан (2012), Казахстан (2010. и 2012. године), Кипар (2012), Киргизију (2017), Кину (2013), Кубу (2016), Либан (2011), Молдавију (2011, 2013), Палестину (2012), Парагвај (2016), Пољску (2012), Србију (2013. и 2014. године), Сирију (2011), Турску (2009), Узбекистан (2017), Украјину (2009, 2010. три пута, 2011. два пута, 2012. и 2013. године), Француску (2016. и 2019. године), Црну Гору (2013), Естонију (2013), Јапан (2012).

Одржани су сусрети са председником Абхазије (2010, 2013, 2014. и 2019. године), Азербејџана (2009. и 2010. године), Албаније (2018), Јерменије (2010, 2011. и 2013. године), Белорусије (2009. два пута, 2012, 2013. два пута, 2015, 2016. и 2018. године), Бугарске (2009, 2012. и 2018. године), Бразилије (2016), Гватемале (2010), Немачке (2010), Грчке (2013), Израела (2012. и 2016. године), Ирске (2010), Италије (2017), Казахстана (2010, 2012. и 2015. године), Кипра (2012), Киргизије (2012. и 2017. године), Кубе (2019), Летоније (2010), Либана (2010, 2011. и 2013. године), Македоније (2014, 2015. и 2017. године), Молдавије (2009, 2013, 2017. два пута, 2018. године), Палестине (2010, 2011, 2012, 2013, 2015. два пута, 2017. и 2018. године), Парагваја (2016), Пољске (2012), Придњестровља (2010, 2012, 2015, 2016. и 2017. године), Републике Српске (2014), Србије (2014. и 2016. године), Сирије (2011), Словеније (2010), САД-а (2009), Узбекистана (2017), Украјине (2009, 2010, 2011, 2012. и 2013. године), Француске (2016), Хрватске (2017), Црне Горе (2009), Еквадора (2009. и 2013. године); Јужне Осетије (2011, 2014. и 2017. године). Поред тога, Најсветији Патријарх Кирил се сусретао са поглаваром државе Ватикан (2017), краљицом Велике Британије (2016), краљем Јордана (2012. и 2018. године), председником Кине (2013. и 2015. године), председником Државног савета Републике Кубе (2009, 2015, 2016. и 2018. године), престолонаследником Лихтенштајна (2009), в.д. председника Молдавије (2011. и 2012 године), кнезом Монака (2013), јапанским царем (2012).

Организовани су сусрети Најсветијег Патријарха Кирила са премијерима Албаније (2018), Бугарске (2009, 2012. и 2018. године), Грчке (2010, 2013. и 2015. године), Италије (2012), Киргизије (2017), Либана (2010), Молдавије (2011. два пута, 2013), Србије (2014), Сирије (2011), Турске (2009), Украјине (2009. два пута, 2010, 2011. и 2012. године), Црне Горе (2013), Естоније (2013), Јапана (2012). Најсветији Патријарх Кирил такође се сусретао са генералним секретаром Савета Европе (2009, 2013. и 2019. године), Генералним директором ЈУНЕСКО-а (2009. и 2010 године), председавајућим Савета кантона Швајцарске конфедерације (2019), руководиоцем Одељења унутрашњих послова Швајцарске конфедерације (2009), председавајућим Националне скупштине Републике Кореје (2019), председавајућим Парламентарне скупштине Савета Европе (2010), генералним секретаром Евроазијске економске заједнице (2010), са члановима Глобалне лидерске групе на Светском економском форуму у Давосу (2011), високим комесарем за људска права Савета Европе (2019).


  • од 1970. - кандидат богословских наука Лењинградске духовне академије;

  • од 1974. до 1984. - доцент на Катедри патрологије Лењинградске духовне академије;

  • од 1983. до 1989. - предавач на докторским студијама Московске духовне академије;

  • од 1986. - почасни члан Санкт-петербуршке духовне академије;

  • од 1987. - почасни доктор богословља Богословске академије у Будимпешти;

  • од 1989. до 1994. - почасни члан Грешем колеџа (Лондон, Енглеска);

  • од 1996. - професор емеритус на војној Академији (сада Универзитету) ПВО Копнене снаге;

  • од 1997. - активни члан Академије руске писмености;

  • од 2002. - активни члан Академије друштвених и хуманистичких наука (од 2003. Руска академија друштвених наука);

  • од 2002. - почасни доктор политичких наука Државног универзитета у Перуђи (Италија);

  • од 2004. - почасни доктор богословља Хришћанске академије у Варшави (Пољска);

  • од 2004. - професор емеритус Хуманитарног универзитета у Смоленску;

  • од 2005. - професор емеритус Универзитета у Астрахану;

  • од 2005. - почасни доктор Руског државног друштвеног универзитета;

  • од 2006. - професор емеритус Балтичког војно-поморског института адмирал Фјодор Ушаков;

  • од 2007. - почасни председник Академије руске писмености;

  • од 2007. - почасни доктор Државног политехничког универзитета у Петрограду;

  • од 2009. - почасни доктор богословља Санкт-петербуршке духовне академије;

  • од 2009. - почасни доктор богословља Кијевске духовне академије;

  • од 2009. - почасни доктор Богословског института Државног универзитета Белорусије;

  • од 2009. - академик Међународне козачке академије;

  • од 2009. - почасни члан Руске академије за образовање;

  • од 2009. - почасни доктор Руске академије државне службе при Председнику Руске Федерације;

  • од 2010. - почасни доктор Националног универзитета за нуклеарна истраживања «МИФИ»;

  • од 2010. - професор емеритус на Војној академији за стратешке ракетне снаге Петар Велики;

  • од 2010. - почасни доктор Јереванског државног универзитета;

  • од 2010. - почасни доктор Националне правне академије у Одеси;

  • од 2010. - почасни доктор Државног универзитета у Петрозаводску;

  • од 2010. - почасни доктор богословља Московске духовне академије;

  • од 2011. - почасни доктор Придњестровског државног универзитета Т. Г. Шевченко;

  • од 2011. - почасни доктор Вороњешког државног универзитета;

  • од 2011. - почасни доктор Московског државног универзитета М.В. Ломоносов;

  • од 2012. - почасни доктор Универзитета културног наслеђа у Софији (Бугарска);

  • од 2012. - почасни доктор богословља Православног државног универзитета Свети Тихон;

  • од 2013. - професор емеритус Руског научног центра за хирургију Б. В. Петровски;

  • од 2014. - почасни доктор Београдског универзитета (Србија);

  • од 2015. - почасни доктор Дипломатске академије при Министарству спољних послова РФ;

  • од 2015. - почасни доктор богословља Црквених постдипломских и докторских студија Ћирило и Методије;

  • од 2016. - почасни доктор Руског економског универзитета Г. В. Плеханова;

  • од 2016. - почасни доктор Санкт-петербуршког државног универзитета;

  • од 2017. - почасни доктор Киргијско-руског словенског универзитета (Киргистан);

  • од 2018. - професор емеритус Кубанског државног универзитета.

Најсветији Патријарх Кирил је аутор следећих књига:

  • «Настанак и развој црквене јерархије и учење Православне цркве о њеној благодатној природи», Лењинград, 1971; (докторска дисертација)

  • «Изазови савремене цивилизације. Како Православна црква одговара на њих», М., 2002;

  • «Реч Пастира. Бог и човек. История спасења», М., 2004;

  • “L’Evangile et la liberte´. Les valeurs de la Tradition dans la socie´te´ laique”, Париз, 2006; 

  • «Слобода и одговорност: у потрази за њиховом хармонијом», М., 2008;

  • «Слобода и одговорност: у потрази за њиховом хармонијом. Људска права и достојанство човека.» Допуњено издање, М., 2014;

  • «Непознати» Патријарх Кирил», М., 2009;

  • «Патријарх јединства» Зборник проповеди у Украјини, Кијев, 2009;

  • «Патријарх и млади: разговор без дипломатије», М., 2009;

  • «Света Русија – заједно или одвојено? Патријарх у Украјини», М., 2009;

  • «Авангарда Цркве», Твер, 2009;

  • «Речи. Проповеди. Говори», Киев, 2009;

  • «Бити веран Богу. Књига разговора са Његовом Светошћу Патријархом Кирилом», Минск, 2009;

  • «Снага нације је у снази духа», Минск, 2009;

  • «Црква позива на јединство», Минск, 2010;

  • «Чувајте веру у својим срцима», Минск, 2011;

  • «Noi suntem un singur popor în faţa lui Dumnezeu» на молдавском ("Ми смо један народ пред Богом"), 2011;

  • «Проповеди 2009-2010», Светотројичина Сергијева Лавра, 2010;

  • «Проповеди 2010-2011», Светотројичина Сергијева Лавра, 2012;

  • «Проповеди 2012», Светотројичина Сергијева Лавра, 2013;

  • «Проповеди 2013», Светотројичина Сергијева Лавра, 2014;

  • «Проповеди 2014», Светотројичина Сергијева Лавра, 2015;

  • «Проповеди 2015», Светотројичина Сергијева Лавра, 2016;

  • «Проповеди 2016», Светотројичина Сергијева Лавра, 2017;

  • «Проповеди 2017», Светотројичина Сергијева Лавра, 2018;

  • «Тајна покајања. Великопосне проповеди (2001-2011)» М., 2012;

  • «Тајна покајања. Великопосне проповеди (2001-2014)», допуњено издање - М, 2015;

  • «Реч Поглавара. Сабрана дела. Серија I. Први том (2009-2011)» М., 2012;

  • «Реч Поглавара. Сабрана дела. Серија I. Други том (2012-2014)» М., 2015; 

  • «Реч Поглавара. Сабрана дела. Серија I. Трећи том (2015-2017)» М., 2018;

  • «Реч пастира (1991—2011). Сабрана дела. Серија II. Први том» М., 2013;

  • «Реч пастира (1999—2011). Сабрана дела. Серија II. Други том», М., 2014;

  • «Реч пастира (2012—2015). Сабрана дела. Серија II. Трећи том. Први део». - М., 2016;

  • «Реч пастира (2012—2015). Сабрана дела. Серија II. Трећи том. Други део». - М., 2016;

  • «Богословље и духовно просвећивање. Сабрана дела. Серија III. Први том», М., 2014;

  • «Богословље и духовно просвећивање. Сабрана дела. Серија III. Други том (1976-2014)»,- М., 2015;

  • «Реч ближњем и другом». Сабрана дела. Серија IV. Први том. – М., 2017;

  • «Реч ближњем и другом». Сабрана дела. Серија IV. Други том (2010). – М., 2017;

  • «Реч ближњем и другом». Сабрана дела. Серија IV. Трећи том (2011-2012). – М., 2018;

  • «Реч ближњем и другом». Сабрана дела. Серија IV. Четврти том (2013-2014). – М., 2018; 

  • «Превазилажење невоља. Серија “Реч Његове Светости Патријарха”, М., 2013;

  • «Света Земља. Серија “Реч Његове Светости Патријарха”, М., 2014;

  • «Свети кнез Владимир: цивилизацијски избор Русије». Серија "Реч Његове Светости Патријарха", М., 2015;

  • «У години тешкој Богом одабрани». Серија "Реч Његове Светости Патријарха", М., 2017;

  • «Поуке века». Серија "Реч Његове Светости Патријарха", М., 2018;

  • «Верни Господу. Царска породица». Серија "Реч Његове Светости Патријарха", М., 2018;

  • «Реч монасима» - Проповеди Најсветијег Патријарха Кирила у манастирима (2013-2014 гг.), М., 2014;

  • «Реч монасима» - Проповеди Најсветијег Патријарха Кирила у манастирима (2014-2015 гг.). - М., 2015;

  • «Реч монасима» - Проповеди Најсветијег Патријарха Кирила у манастирима (2016-2017 гг.). - М., 2017;

  • «У почетку беше Реч...» - Зборник посвећен двадесетогодишњици програма «Реч пастира», М., 2014;

  • «О мисији Цркве у савременом свету» - Зборник проповеди о мисионарству, Белгород, 2014;

  • «Седам речи о руском свету» (зборник проповеди 2012-2015). – М., 2015;

  • «Вера и невера» - Зборник проповеди Најсветијег Патријарха Кирила, М., 2016;

  • «Реч о традицији и савременом друштву» - Зборник проповеди Најсветијег Патријарха Кирила, М., 2016;

  • «Патријарх Кирил. Мисли за сваки дан у години» - М., 2016 (такође објављено на енглеском језику – САД, 2016); 

  • «Говорити Божију истину. Патријарх о медијима» - М., 2016;

  • «Мисија Руске православне цркве у савременом свету» - М., 2016;

  • «Наука, култура и вера». Зборник говора и проповеди Најсветијег Патријарха Кирила - Француска, 2016;

  • «Будите љубоморни на духовне дарове». О молитви и духовном узрастању – М., 2017;

  • «О смислу» - М., 2017;

  • «Живо сећање: свети и ми» - М., 2018;

  • «Мисли. Искази. Расуђивања». – М., 2018;

  • «Размислите о будућности човечанства» - М., 2018;

  • «Света Русијо, чувај веру православну: поводом 1030-годишњице Крштења Русије» - М., 2018;

  • «Само живот: Дијалог са омладином» - М., 2018; 

И још преко 4000 публикација укључујући оне на званичном сајту Руске православне цркве, у домаћој и страној периодици. 

Поред тога, објављен је низ документарних филмова и емисија. 

Од 1994. године на првом каналу Руске телевизије приказује се емисија Најсветијег Патријарха Кирила «Реч пастира».

Повратна информација

Обележена поља * обавезна су за попуњавање

Послати поруку